Горњи Дубац је најудаљеније село посматрано од општинског центра Лучана - око 40 км, а од другог по важности и најчувенијег места у Драгачеву - Гуче око 25 км. Од осталих већих урбаних места најближа је Иваница са 25 км, Чачак са 45 км и Краљево са 40 км удаљености.
Село територијално припада општини Лучани која географски покрива највећи део драгачевске области. Североисточну и северозападну границу, Горњи Дубац дели са селима исте општине - Доњим Дубцем и Каоном. На истоку и југоистоку налазе се села Пропљеница и Толишница краљевачке општине, док су на југоистоку и југу најближа села Луке и Осоница са општинским центром у Ивањици.

Иако је Дубац брдско-планинско и удаљено село, пролазак државног пута Ивањица - Краљево, као и локалног пута који Дубац спаја са местом Вучковица, а тиме и са регионалним путем Ивањица - Чачак, чини га релативно лако доступним из свих већих околних градова.

Назив села Дубац потиче од речи „дуб“, што значи храст, указујући на некадашље постојање велике површине шуме овог дрвета на прострору села. Данас храстових шума готово да нема јер су искрчене, вероватно због потребе обрадивог земљишта, а већи део села покривају букове и зимзелене шуме. За ову тему, нарочитно је интересантан комплекс храстове шуме око брда Црквина у некадашњем засеоку Дубца, а данас посебном селу Толишница. Када се повеже митологија храста - дуба које он у светилишном погледу има код Словена и црквеног сазнања које каже да је у време Немањића у Дубцу постојала црква, која је вероватно била и манастир, ето и вероватног објашњења изворног назива села.
Први писани помен села Дубац налази се у документу "Поименички попис влаха Смедеревског санџака" из 1528. године чија се копија чува у Оријенталном институту у Сарајеву, где се село сврстава у део Пожешке нахије. Прво картографско обележавање територије села налази се на карти аустријског капетана Ебшелвица из 1718. године где се атар села обележава немачким именом Duwaz. Претоставку да је област села била насељена и знатно раније поткрепљују специфични називи локалитета широм села који су до данас остали запамћени захваљујући усменом предању. Неки од њих су Градац, Црквине, Цинцарев гроб, Грчко гробље и Селиште.

Порекло назива саме регије Драгачева такође није са сигурношћу познато и ту постоје три верзије настанка овог имена. Према првој, Драгачево потиче од реке Драгачице, док се према другој сматра да име носи у славу давнашњег властелина Драгаша који је свој посед имао управо на овим просторима. Треће верзија казује да је досељеницима из Црне горе, подручје које су настанили било веома драго, па су у славу тога и свог родног Чела, обу област почели називати "драго Чело" што је асоцијација садашњег назива области..

Према извору књиге "Горње Драгачево" аутора Косте Јовановића, ученика Јована цвијића, најстарије породице које су насељавале простор Горњег Дубца воде порекло од својих предака Ђуђа. Према предању, дванаесторицу браће Ђуђа, негде из Црне Горе на простор села довела је мајка - удовица Сара, од које са сигурношћу потичу фамилије Ставновића, Гиловића, Пантелића, Сретеновића, Сарића, Мијаиловића и Лазовића, а можда и друге. Све породице славе Никољадан и према изворима овде обитавају још од времена Косова. Касније у 18. веку Дубац насељавају преци Драгићевића, Милинковића и Рудинаца, а затим се насељавају фамилије Дукић, Радовић, Маринковић и други.

Број становника села континуално се повећавао током 19. века, све до прве половине 20., када позитиван природни прираштај заустављању ратне и међуратне околности. Раст села евидентан је и у периоду од 1948. до 1961. када Дубац бележи најавећи број становинка. Од тада па до данас услед негативног природног прираштаја и миграција људи због потрбе школовања или потраге за бољим животом, атар села насељава све мање људи. Према попису из 1961. године, село је имало 723 становника, 2002. године било нас је 306, а према попису из 2022. Горњи Дубац има 121 становника.
Иако се број становника смањује, село и даље одржава своју традицију и културни идентитет, захваљујући преданости својих мештана и природним лепотама које поседује.

Прва грађевина направљена према савременим принципима градње у Горњем Дубцу саграђена је 1912. године када је на иницијативу мештана и локалних власти саграђена школа. Указом ондашњег Министарства просвете, Дубачка општина добија статус школске општине, а дубачки ђаци првог септембра полазе напокон у школу у свом селу. У том тренутку, школу похађа 55 ученика, а као први учитељ ове школе изабран је тек свршени ђак учитељске школе родом из Лучана. Идиличну слику убрзо кваре Балкански и Први светски рат када се школска зграда претвара у дом жандармерије.
Послератне године доносе све већи број ученика, при чему је највише деце истовремено школу похађало давне 1934/1935 када је укупно бројала 121 ученика. Тих година настава је одржавана према наставном плану и програму Краљевине Србије из 1904. године, а предмети које су учитељи предавали били су следећи: Наука о вери и моралним поукама, Народни језик, Земљопис, Историја, Рачун са основама геометрије, Цртање, Лепо писање, Домаћинство и ручни рад, Певање и телесно вежбање по соколском систему.
Период Другог светског рата школству у Дубцу доноси нове изазове, а нарочито у октобру 1943. године када бугарски окупатор пали скоро све домове у селу, укључујући и школску зграду. Настава је привремено измештена, а зграда поново обновљена педесетих година прошлог века. Након тога, смењују се учитељи и учитељице све до 2000. године када за учитеља бива постављен Ненад Корица, избеглица из Хрватске, поштен и предан човек који је и поред различитих ометајућих фактора и егзистенцијалних питања ипак успео да знање дубачких ђака постави на високу лествицу. Тренутно школа има преко 15 ђака, а услови и средства за рад значајно су поправљени и ни по чему не заостају за било којом сеоском школском установом.

Када говоримо о култури села, са поносом треба поменути књигу "Горњи Дубац у Драгачеву" коју су 2011. године издали аутори Драган Љ. Петровић, официр Војске Србије у пензији и Љубомир – Љубо Никић, учитељ који је службовао у дубачкој школи. Сакупљање информација и аутентичних фотографија села које се у књизи налазе представљало је мукотрпан посао, те с тога наводимо да је већина историјских података изнетих на овом сајту преузета управо из наведеног извора.

Усклађено са руралним тереном Горњег Дубца као и климатским условима, главне делатности становништва су земљорадња, воћарство и прерада дрвета.
Готово свако домаћинство бави се неком земљорадничком делатношћу обрађујући најчешће парцеле чија појединачна површина не прелази површину од једног хектара. У давним временима обрада земље и убирање њених усева биле су егзистенцијом неопходне делатности како би вишечлане породице биле прехрањене. Данас се међу земљорадничким активностима свакако највише гаје засади малина и купина. Од повртарских култура највише засејаних површина налази се под кромпиром који се даље продаје или конзумира у оквиру домаћинства, а свако домаћинство има своју башту у којој узгаја различито поврће потребно за личну исхрану. Житарице се ретко сеју, али ипак постоје оранице засејане пшеницом, зоби или кукурузом. Посебно је значајан узгој белог кукуруза од ког се прави укусни домаћи хлеб – проја. Сточарство као привредна делатност било је у прошлости главни извор прихода становништва који се остваривао продајом млека и млечних производа, меса или вуне. Данас, због слабе економске исплативости, ретка су домаћинства са већим бројем грла, али је и даље свакако најзаступљенији узгој оваца и крава.

Велике шумске површине које окружују обрадиве делове готово сваког домаћинства пружају прилику додатног вида зараде становништва директном експлоатацијом и продајом огревног дрвета или прерадом дрвета у ћумур које се у прецизно дефинисаном процесу карбонизације реализује у релативно једноставним постројењима такзваним ћумуранама. Ови објекти могу се срести широм села, а производња ћумура нарочито је активна у току јесењих месеци. Последњих година, све више мештана одлучује да процес прераде дрвета финализује отварајући мање или веће стругаре на којима се помоћу бансека или бренте производи резана грађа различитих намена.

Горњи Дубац красе простране ливаде, пашњаци, густи шумски предели и извори чисте воде. Село је идеално за воћарство, сточарство и пчеларство. Погледи са брда пружају осећај слободе и смирености, а многе фотографије управо то сведоче – планински хоризонти, људи испред кафане, засади шљива, извори и старе сеоске куће.

Воде Горњег Дубца припадају десном сливу Западне Мораве, а највећи део воде улива се у реку Белицу (Бјелицу) која извире управо у Горњем Дубцу на надморској висини од 930 метара, а улива се код Лучана на око 300 мнв. Биљни свет села прилично је разноврстан те се могу срести листопадне, зимзелене или мешовите шуме, где свака са собом носи живот специфичних биљних врста. Као посебну шумску целину неизоставно је поменути област Мрчајевца која се на простору Горњег Дубца простире на површини од око 300 хектара. Дивље животиње, међу којима доминирају зец, лисица, срна, дивља свиња и фазан, присутне су махом у брдовитијем и ненасељеном делу села покривеном шумом. Ловиште села је јако богато и прилично популарно међу страственим ловцима моравичког округа и шире. Ловачко удружење "Драгачево", основано 1902. године, одржава ловну инфраструктуру и хранилишта, па чак и смештај за ловце у самом селу.

У Горњем Дубцу налазе се и два угоститељска објекта – кафана код Југа и кафана "Зелени брег", које представљају зборна места становника села и гостију. Власници кафана гостопримљиво дочекују госте, а неретко нуде и посебне кулинарске специјалитете – домаће печење, купус из земљаног лонца, гулаш, чорбу или мезе. Током викенда или већих верских празника, нарочито у зимском периоду године када мештани имају више слободног времена, домаћини једне или друге кафане организују уживо музику која пружа прилику за несвакидашњи провод у опуштеној и пријатној атмосфери, далеко од скупих ресторана и урбаног начина живота. Неизоставно је поменути и етно ресторан код Звонка који се налази у засеоку Ливаде и нуди изузетно припремљену пастрмку узгајану у води оближње реке Белице, поред које се и сам ресторан налази. Посетом било ког од наведених објеката имаћете прилику да осетите дух села и гостопримство мештана и домаћина, уз гарантован осећај пријатности као у свом дому.